If you can read this, your browser does not support the HTML5 Canvas.




Share selection:
die-antwoord_13062016_zagreb_marko-jadro-10

[DIE ANTWOORD REVIEW]: Prestara ili nedovoljno pijana?

Posted on 26/06/2016 by Vragec

Prije 12 godina kad je King of the bongo postao hit kod nas i to je bila jedina Manu Chao stvar koju sam znala jer mi je doseg alternative bio glumljenje pankerice iako realno slušam Limp Bizkit na Vivi Zwei, zvala me mama na more i rekla da mi je kupila kartu za koncert Manu Chao na Šalati (najbolja mama, znam). To mi je do danas jedan od najboljih koncerata ikad ikad iako sam prije koncerta znala ravno jednu stvar, taj Bongo. Količina energije koja se osjetila na tom koncertu rijetko je bila dosegnuta na partijima i koncertima do danas, a kamoli nadmašena. Pitate se čemu Manu Chao u recenziji rejv rep senzacije (osim digresije da fakat odete to vidjeti na Špancirfestu ove godine)? Die Antwoord je čak imao bolje predispozicije – znam nekoliko stvari koje su mi gejnijalne, fakat mi je zakon njihova treš politički nekorektna estetika (al baš jako zakon), i po svemu što sam čula njihova energija trebala je rezultirati sličnim oduševljenjem unatoč slabom poznavanju svih stvari i tekstova.

riječi: iva kvakić
foto: Marko Jadro

die-antwoord_13062016_zagreb_marko-jadro-11

Ipak, s koncerta sam izašla s osjećajem da ću ga vrlo brzo zaboraviti. Što se nimalo ne poklapa s gore navedenim kritikama mojih fejs frendova, a i ostale online populacije. Pa opet pitam – jel kriv bend? Jesam prestara? Jesam li trebala više popit? Jer Ninja i Yolandi su izgledali kao da fakat daju puno energije, scenografija je bila zakon, koreografija isto tako, oni su izgledali super kao što sam i očekivala. Hitovi su bili tu – neke sam znala, a neke sam prepoznala jer je cijela dvorana vrištala s njima.

S obzirom da me starost ili (ne)pijanstvo dosada nisu sprečavali da mi bude fakat odlično na koncertu ili partiju ako je dobra vibra, usudit ću se reći da je kriv kontekst (da ne kažem organizacija). Kao prvo, unutra je bilo cca 1.200 stupnjeva. I ne, ne zato kaj su Ninja i Yolandi bili tak dobri da nismo mogli prestat plesat u što su neki ljudi bili uvjereni. Ja se skoro nisam micala jer sam samim stajanjem unutra gubila oko pola litre vode na sat. Zvuk je bio loš iako je ozvučenje bilo vrhunsko. Puno previše basa i premalo vokala i ostalih visokih tonova, što je dosta važno za rejvere i što je vjerujem sprečavalo da se dobro prenese njihova energija.

U biti mi je najbolje bilo onih 10-15 minuta kad sam skakala vani izvan dvorane jer sam morala otići po nekakvu rezervu kisika da preživim koncert uspravno. Svirali su “I fink u freeky” i to mi je najbolji dio koncerta, i vjerojatno jedini koji ću zapamtiti. Jer sam mogla disati i plesati istovremeno.

Da ne bi bilo da hejtam – jer fakat ne hejtam, i sama radim evente i znam da se ne može sve predvidjeti – Ninja i Yolandi su bili mrak, publika je bila fakat mrak, uvjerena sam da je ovo mogao biti jedan od onih koncerata za pamćenje kakve rade Manu Chao ili Prodigy. Samo eto ja ću ga brzo zaboraviti – jesam li kriva ja ili loš zvuk na 1.200 stupnjeva, prosudite sami. 🙂