If you can read this, your browser does not support the HTML5 Canvas.




Share selection:

Pauci pticama i obrnuto

Posted on 15/11/2015 by Introspekcija izvana

Ptice grade gnijezda. Pametne su. Graditi gnijezda je normalan i prirodan ptičji rad. Zanimljivo, neke ptice grade svoja gnijezda od paukovih mreža, odnosno od čega god stignu. U spomenutu kategoriju bilo čega spadaju i te mreže, te niti, koje sigurno nisu bile prvi izbor tih živina, nego su silom prilika morale posegnuti za njima. Ptice, eto, rade gnijezda, pauci pletu, ništa se ne mijenja vremenima. Koliko god se kolebala, ni jedna ptica neće odlučiti načiniti svoje gnijezdo od tkanine šarene, ukrasiti ga prskalicama i koječim jer to jednostavno nije praktično, a možda ni ne znaju za takve mogućnosti. Možda bi, da znaju za šarene tkanine i posegnule za tim građevnim materijalom, ali ovako im ostaje samo paučina od koje grade svoje dvorce na drveću koji su podložni urušavanju u kolutaste kolibe. Samo to i ništa više.

Modra lasta bijaše na stolu, Serđo ju je podigao i njome udario svoju lastu posred glave joj prazne. – Znaš, Ružo, znanstvenici su prije skupljali i muzli paukove, njihove niti i radili ovo što ti sada radiš od moje dosade i rutine. Muzeš moje niti u nešto korisno, a znaš da ne želim biti takav. Koko je preminuo, žalujem. 

Koko je bio čimpanza koju je Serđo kupio preko kineskog ibeja. Nekim čudom je dopremljen u Hrvatsku. Koko je oplemenjivao dane i dane ovih dvoje te je imao primat (šala mala) u svemu pa tako i u Serđovoj naklonosti. – Ružo, taj tvoj svileni suknjičak je krhkiji od ovoga što ja gradim oko sebe. Dok je moja paučina jako otporna, prihvati bogom danu lijenost, zaboga. 

Ljuljao se u svojoj vreći od paučine, a njena je svilena suknja zaista izgledala ocufano. Serđo je gledao dokumentarac o paucima i pticama. Bio je veliki ljubitelj flore i faune. Da nije bio pasivist (nazivao se tako radi svojeg uvjerenja o neozljeđivanju svega i svačega te nepomicanju s bilo kojeg obližnjeg kauča) vjerojatno bi bio moderator kakvog florartističkog fanzina. – Vid´ Ružo, pauci i ptice. E jesu lijepi, a? 

Serđo je bio čovjek kojeg se lako očara. Jedanput je leptir ušao kroz prozor, ovaj ga je lovio po cijeloj kući svojom mrežicom. Serđo ima mrežicu za žute leptire, zelene i plave. Ovaj je bio zeleni. Uživljavao se naš protagonist u loše produciranu emisiju, koja je izgledala kao nešto što ste iskopali s mračne strane interneta. Ruža bi prošla tu i tamo pored njega, uzela nešto njegove paučine, smotala sebi još jednu kuglicu i povukla se. Paučina je curila iz Serđovih ekstremiteta kao kakva plazma. Sporo doduše, no nije ju dao dirati. To je bio dio njegove toliko obožavane faune.  I on je s vremenom postao fauna za sebe koliko god tvrdio da je kultiviziran i dio uzvišenog i cijenjenog društva proučavača biljaka i leptira. Tu i tamo bi se pomaknuo i time prekinuo svaki kontakt sebe i svojih nastavaka tako krhkih. Činilo se da ga to nije smetalo. Isplatilo bi se u trenutcima kada je imao pogled na uramljenu sliku Koka koja je stajala na stolu. I na ormariću, i na prozoru, i u kuhinji…

Volio je tog majmuna.

Ruža mu je bila super.

Postoji istančana razlika između prijateljstva i muško ženskog odnosa. Koliko se god Serđo, ili itko drugi, trudio da ukaže na to da je odnos s njegovom družicom najbitnija stvar na svijetu to nije bilo točno. Prijateljstvo s majmunima je nadvladalo spomenuto ma kako nadrealno to zvučalo. Serđo i Koko bi lutali gradom, obojica izigravajući majmune, ponekad obojica glumeći ljude te bi Koko bio lokalni ridikul kojem to nije smetalo. U svom tom moru ljudi koji glume neku intelektualnu nadmoć, Koko je bio sušta suprotnost i ono što je bilo potrebno da spusti čovjeka na zemlju. Nešto kao kada na TV-u gledate zabavu holivudskih fićfirića i onda prebacite na program s ciganskom zabavom. Serđo se mogao zakleti da je to bio ciganski majmun. Pokopao ga je zajedno s praznom bocom i razbijenom čašom.

Ruža bi opet došla do Serđa te bi uzimala nešto njegove paučine i samo se pokupila sa svojim plijenom. No ovaj ju je zavarao ovaj put. Serđo je namjerno počeo plesti rjeđu mrežu, lošiju i slabiju, samo da vidi hoće li ova reagirati, hoće li se nešto više zadržati u ovom dijelu staništa njihovog. Zanimalo ga je hoće li Ruža prozrijeti tu loše ispletenu varku. Trudio se on izraditi takvu mrežu. Teško mu je išla ta zadaća jer voli on plesti. Priče, planove pa i dobre mreže. Ruža je u svom kutku pogledavala taj komad niti i zaključivala da nešto nije u redu. Malo po malo je shvaćala da je krivo ispleteno, nonšalantnije nego inače, da joj to neće biti dovoljno dobro za njene mlade, da to neće biti dovoljno dobro da izdrži njenu i težinu svih njih.

– Taj Serđo je stvarno glup. 

Prozborila je kroz gotovo stisnute usnice i razmišljala o tome kako on nije dovoljno dobar, kako je mogla poći s onim boljim pletačem mreža koji nije pleo tako nadugo i naširoko, nego je pleo praktičnu i dobro ispletenu mrežu. Imala je Ruža mnogo njih za birati, mnogo pletača, i sad se pita je li možda pogriješila. Je li možda odabrala pogrešno u tom svom najvažnijem izboru? Lako će ona izbrisati njega iz misli, ali dosadan je te će joj plaziti po glavi i neće izlaziti iz mozga pa se ne isplati prolaziti kroz to. Samo će zamotati tu njegovu paučinu dva puta, žrtvovati se još jednom. Zaista ništa novo u tom odnosu. Ptica potkresanih krila i debeli pauk koji je ispunjen svojom svrhom. Trebala je ona ići s onim Zoranom, razmišlja si sad. On je imao tako pronicljive ideje, tako ju je ispunjavao životom. A vidi Serđa, tu tuli pred TV-om kako li je flora predivna, dok bi Zoran bio neustrašiv i živio u toj flori.

Misli si Ruža dati rok zaljubljivanja i odljubljivanja. Tako si je situaciju postavila u glavi motajući bijednu mrežu i planirajući nemoguće. Razmišljala je o tome koliko će joj trebati da ovog zaboravi i koliko će joj trebati da si nađe novoga.  Zorana, recimo. No nisu to stvari s kojima se kalkulira, pogotovo ove druge po redu. Kako će si Ruža dati rok zaljubljivanja? Lako je to zamišljati, no nešto je problematičnije to izvesti u praksi. Jer kada godine stisnu, a Ruža je jedna ozbiljna ptičica, onda se malo teže zaljubiti, možda radi hinjenja ljubavi, radi preispitivanja je li sve to oko nje bilo hinjenje oduvijek i što je stvarno zaljubljivanje. Toliko pitanja se postavlja i svako je bitno. Ništa oko nje ne može ostati na zemlji onako prašnjavo kako puštamo jer nam je tako najmilije, tako nemarno. Jer tako volimo držati stvari, u prašini, pa i svoju ljubav i zaljubljenost jer je to savršeno mjesto za njih. Tako nepretenciozno i blizu petama. A srce nam je uvijek u petama kada se spominju ozbiljne stvari poput voljenja drugog i potpunog predavanja. Pogotovo predavanja tamo nekim paucima koji pletu loše i krnje mreže.

Znala je Ruža za lažne rokove i za lažne usmene predaje, varke koje leže pred nama da nas namame u najstrasnije i najsvjetlije dijelove ovog svijeta. Da nas pozovu u svjetla, u visine, u nekakva lišća koja su u krošnjama. Dok nam drugi pričaju o tome pucamo od ljubomore jer to nismo još iskusili, nadajući se trenutku kada će sve to biti moguće. A to sve je samo trenutak čistoće i manjka one prašine na podu, pometena kuća, sve tako kristalno čisto. Čiste ruke od svega, od svih tih dezinficijensa da bi bolje osjetili ovaj novi život. Onda ga slutimo i ćutimo i jednostavno znamo. Samo znamo da smo na pravom putu, skidamo rukavice i prizivamo, kao Ruža, sve te Zorane, Milane i sve one koji su joj se predstavili u životu lažno ili iskreno. I zna ona da je sve to varka bila, i okreće se ona stotinu puta oko sebe, oko svojeg čistog tijela znajući da je ostala sama i čista.

Jer čistoća njena i je ono što joj bijaše najvažnije, ono što je mijenjala za sav taj život, za svu tu sreću, zaljubljenost i sve oko nje. To je ono što se toliko isplatilo. Ruža je naša procvjetala tako posve čista i shvatila da se našla sama samcata. Sama kako uzima komadiće paučine od bilo koga jer zapravo je svejedno od koga.  I uzima ih ona tako i sklapa svoj skladni dom i skladni život. To je ono što je ostalo Ruži na kraju priče. Uzimanje paučine svejedno od koga. Kažemo na kraju priče jer je tako uvijek na krajevima, a ne na početcima. Početci budu pretjerano optimistični i često naivni. U mnogočemu dogodi se pogreška krivih otvaranja. Kao u šahu. Nekoliko krivih poteza i prokleti ste za čitav život s mekim srcem ili prijemljivim umom. Ne znate što je gore.

I tako nam nastavlja Ruža, pred kraj, uz zvukove svojih cvrkuta i zvižduka, skupljati te grumene i raditi ono što radi to neko kraće vrijeme na vrhuncu svoje usamljenosti ili zaljubljenosti, kako ona to voli reći. Skuplja paučinu u svoj svojoj ironiji, nešto što predstavlja stalnost i statičnost i baš od toga gradi svoj tabor zaljubljenosti. Gradi svoje čuvano gnijezdo za čiju izgradnju ima dovoljno graditeljskog iskustva.

A Serđo i dalje proizvodi svoju paučinu, dok ju Ruža ojačava i pokušava učiniti nešto od nje, pokušava od nje načiniti dom. Pokušava od nje napraviti ikakvu zaljubljenost, ono najbitnije, ono što se izgubilo tijekom godina. Toliko malo o tome ovaj zna da samo automatski proizvodi to isto, a ova samo nastavlja raditi na tom jednom te istom najvažnijem motivu. Preslagivanju njene ljubavi i zaljubljenosti u nešto iskoristivo.